Moćno pozirište

Pre mnogo godina krenuli smo da tražimo i istražujemo nove načine edukacije mladih i tada smo počeli da radimo upotrebu teatra u edukaciji, a nakon toga otkrili novi svet interaktivnog pozorišta. Pre tri godine sve to smo krenuli da radimo sa Romima i raseljenim licima na jugu Srbije.

Kada je krenuo ovaj veliki projekat u okviru kog ja radim pozorište u edukaciji prva stvar koju smo uradili bila je velika analiza društvenih okolnosti koja nam je pokazala sve okolnosti, stavove i ponašanje nase ciljne grupe, a kada je sexualno i reproduktivno zdravlje u pitanju. Zanimljivo! Ako neko hoće da čita, evo ovde.

Napravili smo pet edukativnih predstava, radili teatar za doktorima, snimili film i još mnogo toga. Ove tri godine i ovaj projekat na mene su ostavile ogroman utisak. Raditi sa Romima je jedan novi svet, jedna nova iskrenost i jedna nova sloboda!

Pomenuo sam da smo napravili nekoliko predstava, ali poslednja koja je nastala je potpuno ludilo. Predstava se zove “Žrtve ljubavi” i obrađuje temu sexualnog i reproduktivnog zdravlja kroz špansku seriju. Da, saznali smo u onoj analizi koju smo radili na početku projekta da je španska serija jedan od izvora informacija naše ciljne grupe. Jel možete da zamislite kako izgleda kad kreće predstava u Bujanovcu pred 300 ljudi sa pesmom “Rosalinda” i kada cela sala peva u glas pesmu, kada se smeju, plaše, bivaju ozbiljno i kada razumeju. Sve ovo što sam radio je još jednom potvrdilo drevnu teoriju da se moraš prilagoditi ciljnoj grupu-javnosti.

Cilj opravdava sredstvo, ne? Ja znam da je tako i svesno sam ovo radio, ali onda je došao momenat da se predstava odigra širom Srbije i pre svega u Beogradu u JDP-u pred ljudima koji su moje kolege iz posla, glumci, reditelji, treneri… Nisam spavao noć pred predstavu jer sam imao ozbiljan strah da li će svi ti ljudi u fensi JDPu da shvate zašto se u našoj prestavi muž ženi sopstvenom deverušom koja je zapravo udovica njegove sestre, a ujedno i njegov rođeni brat!?!

Nije bilo lako sve ovo napraviti, nije lako raditi sa ljudima kojima gluma i pozorište nije posao, ali je prelepo raditi sa njima. Jel možete da zamislite kako izgleda kada igramo predstavu pred punom salom u Surdulici i u jednom trenutku predstava stane jer Zuki nije izašla na scenu! A jel znate zašto nije izašla na scenu? Odkrila je TV u garderobi pa je gledala Šeherezadu. I sad mi je smešno! A kada u Šidu red devojaka čeka da Nikola izađe da im da autogram. Nikola inače ima 16 godina i baca rime! A kada smo film Neca je zamalo odustala na pola snimanja jer je deda zaključao kući i nije joj dao da nastavi da snima. Ceo dan smo jurili i tražili dedu po gradu da pregovaramo sa njim. A kad Zuki raskine sa ljubomornim dečkom koji joj ne dozvoljava da nastavi snimanje filma sa rečenicom “Pa ja moram da brinem o svojoj karijeri”!

Love at Last - Trailer from Stasha Tomic on Vimeo.

Sve su ovo male stvari koje čine život, koje su mi drage i koje ne bih menjao!

Ova predstava je moćna. Tačka.

Kultura mladih i komunikacija

Već duže vreme razmišljam o pisanju bloga o resursima i tome kako se u Srbiji resursi uništavaju umesto da se upotrebe ili zloupotrebe. Ovo je možda samo tizer, a možda ima veze sa pop kulturom i komunikacijama.

Naime, smatram da svako ko ikada dobije mogućnost da priča u javnosti i/ili na neki drugi način komunicira sa građanstvom mora biti svestan ogromne odgovornosti koju dobija time. Ne bih da neko pomisli da ovde pričam o nekakvim fašističkim idejama i manjku slobode govora, naprotiv, samo je odgovornost ključna stvar.

Pre neki dan sam bio na koncertu Hrvatske grupe „Elemental“ koju baš gotivim, a jedan od ključnih razloga zašto ih gotivim je način na koji oni komuniciraju sa javnošću. Sećam se još kao mali kada sam se ložio na hiphop, svaki put kada dodje ta faza, ja sam bio mračan i depresivan, nisam bio produktivan i nisam voleo svet.

Male stvari?! Ljudi o tim stvarima ne razmišljaju, ne obraćaju pažnju, a zapravo te male stvari čine one velike stvari...



U našem društvu postoji mnogo malih stvari koje treba popraviti, srediti, prepraviti, unaprediti i to moramo raditi svim sredstvima koja su nam pri ruci, ali uvek moramo birati sredstva koja naša publika voli. Klasika! Ako npr hoćemo da pričamo sa mladima, onad je muzika verovatno najbolji kanal (zato je dance4life jedan od najboljih projekata –smile-) i zato ga treba koristiti.

U svetu je npr pravi hit pesma od Katy Perry - Firework u kojoj govori o pobedi u borbi protiv stereotipa, diskriminacije, stigme.. dok se u Srbiji idalje sluša i peva veliki umetnik Goran Bregović i „Kalašnjikov“.

Svojevremeno dok sam verovao u umrežavanje između SRB NGO-ova sedeo sam u timovima koji su sprovodili kampanje za borbu protiv side.. i kada sam pre 10 godina pričao da bi bilo najbolje za prevenciju HIV-a angažovati Cecu, svi su to negodovali, lepili mi etikete i pljuvali po Ceci. Kljucno je to da ljudi pljuju/hejtuju/h8uju i tu se zaustavljaju, nema sledećeg koraka.

Ja ne volim Seku Aleksić, nemam ni jednu njenu pesmi u kompijuteru i smatram da je to čime se ona bavi jako loše i da jako loše utiče na dnevne živote ljudi. Međutim, od tog mog mišljenja se ništa ne menja.

Pogledajte spot i poslušajte pesmu od te iste Seke Aleksić koja se zove „Aspirin“





Dečko mi je zauzet, seks sa prvom osobom, prevara, snimanje kamerom... Sve ovo šalje mladima neku poruku. Nadam se da ste svi svesni da kada siđete sa svoje šarene planete postoje ljudi koji ovu muziku ozbiljno slušaju, koji ovaj spot znaju napamet i kojima je ovo uzor. Voleo bih da smo manje pljuvali, da smo razgovarali hladne glave, da smo pregovarali i da u ovom spotu npr vidimo kako pored stvari koje se vide u spotu, vidimo i upotrebljen kondom. Siguran sam da bih veliki broj ljudi preuzeo tu praksu.


Ima još puno primera, čak i dobrih samo što ih mi ne vidimo! Pisaćemo o tome...

Voleo bih da vidim vaš komentar, vaše mišljenje, ali kakvo god da je, neka bude sa osmehom jer „Osmjehom otvori vrata, izvuci sunce iz šešira“