Spremam se ja da gledam utakmicu, kao ono neka zvezda na televizoru. Gledam ja u zvezdu, gleda ona u mene i samo me prekinu glas " Slatka moja, znas li ko ce nam veceras da peva?', a ova druga, ta slatka kaze: "Naravno da znam. To je jedan divan covek, covek koji je jedan pravi beogradjanin, rodjen na ovom asfaltu, asfaltu koji je tako zdusno prihvatio cim je stigao iz one njegove divne provincije, provincije koja nas uvek odusevi…". Odjednom iskoci nesto u uskoj majci ispred mene. Pitam se samo gde ih pronalaze, ali to je za pohvalu i postovanje, ajde neka neko od Vas pokusa da okupi copor takvih "estradnih umetnika". E sad dolazimo do moje komsinice koja tapse do besvesti svakog utorka kada je snimanje ove "emisije". Budim se ja jednog jutra, kao ono zvoni neko na vratima. Otvaram vrata kad ono komsinica Rada stoji sva nasminkana. Drzi dve karte u ruci i prica mi kako joj se snaja razbolela pa ne moze sa njom na snimanje i da li ja mogu da je odvezem. Ne moram ja da gledam snimanje, mogu da je cekam u kolima, ima kaze mnogo ljudi bez karte koji tamo cekaju pa moze nekog da odusevi ako mu da snajinu kartu. Gledam ja u Radu, gleda ona u mene, zgrabim onu kartu i kazem "ocu ja!". Ne znam sta mi bi ali, eto.Naravno nemam gde da se parkiram, brdo automobila, neki se raspadaju, nekima curi farba, a ja, komsinica rada i moj kec nalazimo neku rupu za parkinranje. U redu smo cekali cirka 45 minuta. Vreme je proslo jako brzo, ovaj vamo kaze ova oce da se uda, vamo kaze ovaj prebio ovog zbog onog jer je onaj uradio ono kada mi je prisla ona. Zanimljivo, nema sta! Kada smo usli malo je falilo da dobijemo batine zato sto smo seli u treci red. Naravno, ta mesta smo ostavili redovnima, a mi se prebacili u neki 10-i red. Snimanje je kasnilo nekih 2 sata te sam za to vreme gledao okolo. Scenografija nije ni blizu one na TV-u. Neka plastika se otkacila pa su je lepili selotejpom, iznad scene prolecu golubovi, neverovatno, ali to su pravi golubovi. Kasnije sam molio Boga da nekog od tih golupcica pritera iznad scene bas dok nastupa neka od onih famoznih zvezda. Onda je pocelo. Slatke moje su pet puta snimale najave, a mi smo na svaki od pokusaja najave imali naredbu gromoglasnog aplauza. Samo cujes razorni glas malog coveculjka koji vice "Aplauz", pa onda "jace", pa kaze "snima se za spicu", e posle te fraze se cuju cak i urlici. Na kraju su nam rekli hvala. Reko i ja njima hvala. Pa stvarno im hvala, pruzili su mi zabavu i puno smeha, sarkasticnog smeha naravno.
Moram da priznam da me je sve ovo navelo na razmisljanje. Kazu da moramo da uradimo razne stvari da bi usli u EU, pominju neki HAG, kazu studija izvodljivosti, pa status Kosova i Metohije, a ja se pitam oce li i muzicku produkciju da standardizuju na evropskom nivou. Naravno da hoce, ova muzika nas vodi u evropu, pa svima je jasno da su turneje po svetu redovne, od kafane do kafane, pa malo u Nemacku.Bilo ovo glupetanje ili ne evropa a i azija nas cekaju sirom rasirenih ruk u i kazu "Prodao sam sve hotele, samo da ti pridjem ja, jer sam jutros popio kafu gorku, o da, o da, pa shvati da tebe volim ja". E sad ostaje pitanje koga on tu voli, nju ili kafu. Razmislite o tome…
Нема коментара:
Постави коментар